Blog

                     Istraživački duh deteta dosta govori o njegovoj ličnosti. Bez obzira da li je dete druželjubivo, dobro socijalizovano ili ne, želja za pronalaženjem novog i traženje zagonetki, svojstveno je i ekstrovertnom i introvertnom mališanu. Način na koji se dete socijalizuje, zapravo, samo nam može otkriti zanimljive razlike i kretivne odgovore kako određeni tip ličnosti pristupa istraživanju sveta oko sebe. Umetnost je dobro sredstvo da se tumači istraživački duh. U umetnosti, dete kroz svoju sklonost ka traženju i probijanju barijera, može dati jako prodonosne rezultate a tako i reći roditelju više o sebi. Dete ,,istraživač’’, u slikanju stalno postavlja pitanja kao što su: kojom se mešavinom boja dobija određena nijansa, pokazuje ogromno interesovanje povodom sadržine koju vidi na nekoj slici; dok slika, samo oprobava razne pokrete četkom, maže prstima, ne boji se da pogreši, povezuje slikarstvo sa drugim sferama umetnosti ili sa bilo kojim drugom pojavom oko sebe. Ovakva deca mogu postavljati puno pitanja a mogu i ćutke sama otkrivati šta se krije iza onog neoprobanog. Zaključak je uglavnom pozitivan, a to je da pred sobom vidimo izrazito kreativne i neobične crteže, kolaže, slike, figurice.

1. Ćutljivo i zatvoreno dete

                    Ovakva deca poznata su nam kao oni koji se igraju u uglu, sami sa svojim rekvizitima i ne žele da puno sarađuju sa drugom decom. Njihov unutrašnji svet obično je jako razvijen, a da bi se do toga došlo, mališani od malih nogu razvijaju sklonost ka izmišljanju – invenciji. Tako nastaje dete bogato maštom i imaginacijom. Uglavnom crta ili slika ćutke, ne postavljajući previše pitanja, već traženje odgovora radije ostavlja za sebe. Kako bi se razvilo u tome, potrebno im je da dobro opipaju svet oko sebe i istraže granice svega što ih zanima. Neretko se dešava, da su pojedina povučena deca ,,mali genijalci’’, a za sve je to zaslužna njihova glad ka znanju, koja je od najranijih faza odrastanja - popuno na intuitivnom nivou. U umetnosti, ličnost koja je više sklona individualnom radu, umesto u timu, pokazuje odlične rezultate u savladavanju zakona crtanja i slikanja, nasuprot pojedinim mišljenjima da osoba koja je zatvorenijeg tipa mora biti i ograničenija u inventivnosti. Dete koje poseduje istraživački duh, a nije preterano otvoreno ka drugima, vredno će raditi kako bi dobilo odgovore na pitanja, rešiti zagonetke ili savladati zadatke koji mu se daju. Ovakvo dete zapravo, nema ,,pomoć prijatelja’’, već potpuno samostalno upada u vrtlog nepoznatog. Ovo dokazuje da će teže doći do ideja i spoznaje onoga što ga interesuje, tako da će se, verovatno, i njegova memorija, kognicija, kretivni sadržaj, razviti na dosta visokom novou. Ukoliko bi detetu neko stalno pomagao pri rešavanju zadataka i davao primere mogućeg rešenja, postoji mogućnost da se dete ne bi dovoljno potpudilo. Najgori ishod toga je da se dete navikne na podršku i pomoć, a tako i stagnira u razvitku. Savet: Kod ovakvog tpa deteta ne postoje pravila. Roditelj može, samo ukoliko primeti da je to neophodno, svog malog umetnika pošalje na časove umetničkih radionica, gde se nalaze obučeni mentori kao i male grupe dece. Veća je verovatnoća da će se dete socijalizovati ukoliko je sa samo jednim ili par deteta u grupi. Savetujemo da ne grdite detetovu povučenost već da pokažete što veći intuzijazam povodom njegovog učinka. Ukoliko dete odbija da svoj kreativni sadržaj deli sa bilo kime, i to je period kada ga treba ostaviti na miru.

 2. Ekstrovertno dete

               Kod dece koja se odlično uklapaju u društvu i vole da provode vreme među drugom decom, istraživačka nota u njihovom karakteru izražava se na svojstven način. Ovakvi mališani vole da se timski uvlače u otkrivanje raznolikih nepoznanica, čak i da drže glavnu reč među svojim vršnjacima. U likovnom smislu, ekstrovertnija deca postavljaju puno pitanja, vole da traže objašnjenja od odraslih (roditelja, učitelja) u vezi sa nekim objektom iz umetnosti koji vide, često se prljaju bojama i na neočekivani način ih mešaju, te dobijaju sami odgovore povodom nastajanja istih. Sa druge strane, ovakav karakter kod deteta, često pokazuje sklonost da se ono osami i potpuno samo igra, umetničari na ,,svoj’’ način i nikoga ne pita za mišljenje. Takvo dete sigurno je u sebe, te u mnogim slučajevima ne voli da mu se nameću teme, zadaci. Sve to je još jedan način da se istražuje i tako se dolazi do sjajnih, inovativnih rešenja. Savet: Pustiti dete da bude svojeglavo, bar tokom predškolskog perioda. Nakon toga dete će samo potražiti pomoć u svom radu, jer koliko bude nastavila umetnost da ga intrigira, sa zrelošću dolaze još veća pitanja a time i više odgovora od okoline/ učitelja.

3. ,,Nezainteresovano’’ dete

                     Ovo su mališani kod kojih je zastupljena umetnička crta, koji vole da s vremena na vreme pokažu veliku umetničku sklonost. U međuvremenu, okolini se čini kao da dete nema tendencija da se zabavlja bojicama, da slika ili nešto napravi u trodimenzionalnoj formi. Ono što mi mislimo je da, bez obzira na to koliko se vremenski posvećuje umetnosti i kakvi god da su ti plodovi, nemoguće je da dete ne poseduje istraživački način razmišljanja. Ono možda nije takmičarski nastrojeno u grupi, verovatno nije preterano vezano za ono što napravi, ne hvali se time okolini (kao što deca imaju običaj), ali u toku procesa bilo kakvog umetničkog rada mora postojati istraživanje. Ono postoji čak i ukoliko dete pokušava da kopira nečiju sliku, da uradi ,,već viđeno’’. Sama činjenica da je mališan bio zaintigiran nekom likovnom radnjom, dokazuje da ga to u datom momentu zanima i da želi pre, tokom ili nakon procesa pravljenja – da istraži ono što radi. Ona deca koju često nazivamo nedovoljno zainteresovanom za umetnost, a koja ipak u određenim intervalima pokazuju tu sklonost, mogu imati i problema sa koncentracijom. Ovo dokazuje jedan primer - na časovima umetničkih radionica pojave se deca izuzetnog talenta. Nakon početka časa, ne počinju odmah sa radom već se bave nekim neodređenim radnjama, kao što je razgovor sa drugima, igranje, šetanje po prostoru, užina i sl. Zatim se dešava da odjednom, sasvim neočekivano, dete zauzme svoje mesto za stolom i počne sa svojim zadatkom (ili potpuno samostalnom umetničkom idejom). Ovaj period tokom časa može trajati od 20- 30 min. i dete potom napušta svoj crtež, nastavljajući sa potpuno drugim radnjama. Rezultat ovakvih kratkotrajnih slikarskih poduhvata mogu biti često zaista fascinantni. Na mentoru je da ih proučava istim intenzitetom kao i radove druge dece koja su se više posvetila svom radu, kao i da ih vrednuje podjednako. Savet: Najbitnije od svega je ne vršiti pritisak na dete. Pustiti ga da svojim tempom i zainteresovanošću iskazuje umetničke sklonosti. U suprotnom, možete potpuno ugušiti njegovu želju ka maštarenju.

                       Ono što se može zaključiti je da, bez obzira na to da li se vaše dete manje ili više socijalizuje, ima blag karakter ili je u svom ponašanju ekspresivnije, ne može se odrediti koji tip je više sklon istraživanju, pronalaženju svojstvenih rešenja. Potrebno je, svakako, svakoj strani dati pedagoške smernice ukoliko je dete raspoloženo da sa time nastavi.

                                                                                                                                                                                                                   Priredila Katarina Gajić

Galerija slika